Diskusija o Zoranu Djindjicu

Danas, devet godina posle 5. Oktobra 2000. možemo da sagledamo uticaj tog događaja na Srbiju i naše živote. Naime, otpočele su reforme koju su našu zemlju trebale da približe porodici evropskih zemalja a ujedno i pretvore u jedno civilizovanije mesto za život. Da li je korenitih reformi srvarno bilo i da li je došlo do raskidanja u korenu sa Milošivećevom politikom mišljenja su u Srbiji  podeljena, počevši od onih ciničnih koji povratak (reformisanog) SPS-a na vlast vide kao povratak iste. Bilo kako bilo, samu (r)evoluciju i godine koje slede je obelezio je Zoran Đinđić. Premijer koji je uživao veliki ugled u inostranstvu i u zemlji, mada bi se moglo reći da je veći ugled dobio nakon atentata 2003. jer svaka takva smrt od nekog napravi, opravdano ili ne, heroja.  Delo i lik pokojnog premijera tako danas nailazi na negodovanje, ali u većoj meri velicanje, kao svojevrsan kult stvoren od strane pojedinih stranaka i medija. Tako da to pitanje nećemo svesti na pro et contra samog premijera već na realnost vs mit(ovi) koji postoje po ključnim pitanjima njegove politike.

Mit Vs Realnost

Mit 1   -Jedan od mitova je svakako na poziciji izbegavanja ratova u koje po njima Zoran nikako ne bi ulazio ni pokoju cenu, pa čak ni onu kakva je vladala Kosovom 98./99. kada je došlo do sukoba terorističke OVK sa vojskom tada Jugoslavije. Svakako žrtve na obe strane se ne smeju zaboraviti jer su one žrtve ma koje pripadnosti bile.

Realnost: kada je 2001. u Preševu izbila pobuna albanskog stanovnistva tadašnja vlada, na čijem čelu je bio Zoran, je uz pomoć specijalnih jedinica rešila tu pobunu više-manje primereno. Reakcija dakle nije izostala i o tome da li je to bilo loš ili dobar potez nikada se nije ni raspravljalo jer je, generalno ću reći, bio primeren. Dakle, ako uopštimo stvari i pogledamo Kosovo, u to vreme sastavni deo Srbije, i stavimo Đinđića u poziciju Miloševića da li iko misli da bi se on ustručavao bilo kakve reakcije na to?! Jer stanje na Kosovu je bilo tim pre gore i u svojoj masovnosti veće nego svojevremeno u Preševu. Dakle Miloševiću po tom pitanju možemo zameriti (samo) žrtve, koje su direktno ili indirektno product njegove politike, i reakciju međunarodne zajednice zahvaljujući kojoj se Kosovo danas nalazi u poziciji u kojoj se nalazi. Polemiku možemo voditi i na tom pitanju da li bi ona izostala u slucaju Zorana?

Mit2 -Zoranova politika prema Kosovu. Možemo da kažemo da li je bilo ikakve politike?! Od dolaska Zorana na vlast Srbija tj. vlada je dobijala veliku podršku inostranstva u svemu što radi. Međutim Kosovo se u to vreme bar po reakciji vlasti odnosno ne reakciji posmatralo kao vruć krompir na koga se čekalo ili da se ohladi, što je bilo malo verovatno, ili da se prebaci u ruke nekog drugog.

Realnost: mnogi a među njima i ja smatraju da je to pitanje trebalo pokrenuti tada, posle promene vlasti. Budući da smo se razračunali sa prošlošću, dobili demokratsku i civilizovanu vlast, bilo je to pravo vreme o pokretanju pregovora sa šiptarima o njihovoj eventualnoj autonomiji jer smo nezavisnost isključili rezolucijom 1244 jos 1999. koja nam je danas jedini stub ili bolje reći slamka odbrane na koju se oslanjamo. Možda bi se tada izbeglo martovsko nasilje nad srbima i sprečilo proterivanje preko sto hiljada srba sa njihovih ognjista i tako olakšalo formiranje nezavosnosti. Dakle, ako je navedeno tačno, za (gubitak) Kosova možemo pored toga što generalno krivimo Miloševića okriviti i Đinđića jer je ignorisanje problema tada sad dovelo do otežanja njegovog rešavanja odnosno ne rešavanja.

Mit3    -Treće, danas se Đinđić posmatra kao otac reformi i čovek koji se odlučio suprostaviti organizovanom kriminalu u Srbiji zbog čega je na kraju i ubijen. Svetla budućnost sa njim je neizostavna!

Realnost: predhodno izrečeno je samo polu-tačno. Naime, tačno je da su reforme pokrenute ali ne u onom euforičnom kontekstu o kome se pre izbora obećavalo. To možemo da potvrdimo i danas jer se i sada srećemo sa Miloševićevim tekovinama kojih, da smo sproveli reforme kako je trebalo, ne bi ni bilo ili bi ih bilo vrlo malo. Realnost je malo drugačija i sivija. Posle prevrata je došlo do rušenja samo pojedinih veza sa Miloševićevom zaostavštinom dok su pojedine koje su se sviđale vlasti bile samo preusmerene na sada nove vlastodršce.

Ako ćemo o obračunu sa pojedinim klanovima, počnimo od onog najpoznatijeg, Zemunskog. Za vreme svoje vlasti Milošević se mnogo oslanjao na vojsku i policiju koji bi mu pritekli u pomoć u slučaju izbijanja nereda. Svakako da su visoka stavka bile i tadašnje ,,Crvene beretke" na čijem čelu a ujedo i na čelu zemunaca je bio Legija. Pre revolucije došlo je do susreta Legije i Đinđića gde je obećeno da se Crvene beretke neće mešati kada revolucija bukne. Postavlja se pitanje: u zamenu za šta?! Dakle premijer je znao za Legiju i pre dolaska na vlast, pa zašto se onda nije razračunao sa njim nakon što se učvrstio na njoj? Da se znalo za zemunce govori i činjenica da su se sa njima visoki državni funkcioneri često sastajali, primer za to je Čedomir Jovanović. Došlo je vreme kada se Đinđić odlučio sukobiti ali do tada ni neprijatelj nije spavao, postao je jači. Nakon svega tragični događaj je usledio. Naravno o njegovoj pozadini mislim da nikada nećemo znati celu istinu.

Ovo su bila pitanja koja smo mogli otvoriti jer baratamo kakvim-takvim činjenicama ali ostaju još mnoga  druga... Temu smo više manje završili u stilu Mythbustersa, busted ali sa određenom dozom skepse u drugačiji ishod. Nakon svega, lik i delo pokojnog premijera treba ceniti i dalje, jer je neprikosnoven njegov doprinos stvaranju jedne bolje Srbije i popravljanje imidža dotadašnjeg krvoločnika, ali sa naravno mnogo manje zanosa u pogledu kanonizacije koja je se sprovodi, opravdano ili ne, prosudite sami...